Zašto kažeš „venčanje“ a misliš „svadba“?
– Hoćeš li se udati za mene?
– Da!!! ..Čekaj. Hoće li to biti lepo malo venčanje ili svadba od 800 zvanica?
– …
– Ništa onda. Još sam mlada za udaju. – rekoh pokunjeno i oduvah 35tu svećicu sa svoje rođendanske torte.
Da, u današnje vreme poenta nije u udaji. Nije toliko bitno ni za koga ćeš se udati, samo je važno da imaš lepu venčanicu, frizuru, fotografa i publiku od milion ljudi u vidu rodbine koju nikada nisi videla. Raduješ im se jer znaš da će tetka Ruža da pukne od muke jer se njena Sneža još nije udala, a starija je od tebe.
Tu su i neke drugarice iz srednje škole ili koleginice sa bivšeg posla od pre deset godina. Nisi baš sigurna ni koliko se dobro znate, ali ti je poznata. Kao da te je gledala ljubomorno dok ti je prodavala kifle u pekari pored posla.
Za promenu, nećemo biti baš toliko površni. Venčanje može biti malo, lepo i skromno. Okupljanje dragih, najbližih ljudi koji se raduju vašoj sreći. Bila sam na takvom venčanju u Novom Sadu. Bogat ručak i kvalitetna priča sa ljudima koji su mi dragi. Mladenci su mogli svima da se posvete i niko nije bio zanemaren.
Nema trubača, seljane i igranja po stolovima. Lagani jazz, skoro da se i ne zna da je u pitanju proslava venčanja. Bitno je samo da li su mladenci jedno za drugo. Važno je da se poštuju, slažu, da nema nepotrebnih seoskih običaja kao što su skidanje jabuke sa vrha barjaka vazdušnom puškom. Da nema pijanih gostiju ispod stola. Da mlada ne povraća na svadbenu tortu.
Nenapadno ukrašeni ambijent, okićena kola, ali ne ćabadima nego suptilno i sa stilom. Tek da se naznači da smo srećni zbog venčanja, a ne zbog besplatnog alkohola. Mladenci nisu bili sitne ribe, ali to nisu pokazivali belim, odvratnim, dugačkim limuzinama i zastavama iz kolona automobila. Popili smo šampanjac, kao glavni aperitiv i klopali smo pršut i masline sa sirom, umesto supe iz koje vire kokošije nogice.
Zamislite, bili smo veseli, razigrani i pre svega kulturni na tom venčanju. Plesali smo, prepričavali lepe događaje iz prošlosti i pripremali mladence za prijatan i opušten zajednički život.
Nažalost, takvih venčanja je sve manje. Svadbe poput rasprodaje jeftinih karaktera i smrdljivih zadaha su preplavile naše prostore. Šator je tu da bi se atmosfera dobro zagrejala. Kompletno se uvlači cerada kada dišemo kolektivno unutra. Pevaljka je obavezna. Ili neki bend sa imenom „bend“. Havajske košulje na članovima ansambla iste.
Stric pod stolom, tetka grli nepoznato dete koje pravi grimase, brat od šuraka i komšija od Dragana se žustro svađaju oko ničega i samo je pitanje kada će izbiti tuča. Sarma je na sve strane, mladoženja je raspasan i mortus pijan, mlada sa drugaricama peva pesmu „Voleo si skota“.
Godinam će se prepričavati kako su se svi dobro proveli iako se niko neće sećati koji je povod bio. Roditelji mladenaca će zauvek prebacivati sebi što ih je svadba koštala kao Svetog Petra kajgana, dok mladenci već 7 godina žive kao rogovi u vreći. – Trebao je naš Mile da oženi onu rumenu iz Prnjavora. Ove gradske devojke samo govore „Di ćemo, di ćemo“. Upropasti nam dete. –
Međutim, izbor je na vama. Da li želite lepo, kulturno venčanje, sa ljudima koje zaista volite. Ili pak veliku svadbu, gde će se svi dobro provesti, a posle vam celi život prebacivati kako pečenje nije bilo dovoljno slano.
– Ljubavi, voliš li me? Samo to je bitno.
Ostavi komentar