Korset…

Objavljeno: autor: Mari u Inspiracija&Stil

Korset je tokom cele viktorijanske epohe bio omiljen i neizostavan odevni predmet jer je bio i ostao inspiracija ženama čije je nedostatke sakrivao, a kvalitete isticao. Dvadeseti vek je, kao vek seksualne i modne revolucije, naravno, rekao svoje. Korseti u rukama modnih kreatora dobijaju nove forme i oblike, a ikone pop kulture na sebe “preuzimaju” njihovu dalju promociju i popularizaciju. Korset je definitivno “našao svoje mesto”, a sloboda je pobedila uniformnost. No, šta se zaista događalo sa ovim modnim komadom od momenta kada je nastao pa preko Marije Antoanete do Dite Von Tiz?

Sve počinje pre više od 20.000 godina, od kada datiraju crteži pronađeni u neolitskoj iskopini Brandon (Norfolk). Na njima su prikazane žene koje nose „bodi“ od životinjske kože, verovatno oblikovan na njihovim telima dok je koža još bila sveža, pričvršćen kožnim kaiševima oko struka.

Viktorijanski period vratio je korset na javnu scenu ili je doneo još rigorozniji postulat – da struk žene bude manji od njenog broja godina. Da bi se to postiglo, pravili su se izuzetno tesni korseti koji su smanjivali protok krvi u donjim delovima tela i nogama, pa je samim tim i hod bio otežan. Tokom 19. veka korsete su nosile sve žene, bez obzira na socijalnu i materijalnu poziciju, a prvu pravu ozbiljnu analizu i upozorenje na zdravstvene posledice njegovog nošenja objavio je jedan engleski ženski magazin 1870. godine.

Žene su, čini se oduvek, tragale za različitim načinima da smanje obim svog tela, a istaknu grudi i kukove. Upravo to im je omogućio jedan od najpopularnijih modela korseta – tzv. “peščani sat”, koji se danas smatra prauzorom za mnoge kasnije forme, a stvoren je 1890. godine. Njegove osnovne crte, pored poželjnog oblika koji daje torzu, bile su kopčanje napred i vezivanje na leđima. Uglavnom su korišćeni elastični materijali, vrlo često i koža, dok su fišbajni davali povoda raznovrsnim eksperimentima. Da razjasnimo, fišbajni označavaju uske cevčice koje se, kroz specijalno prošivene kanale, smeštaju unutar samog korseta kako bi održale čitavu konstrukciju. Za njihovu osnovnu svrhu Englezi koriste reč boning, što čitavu stvar čini mnogo jasnijom. Naime, fišbajni, kao deo korseta, imaju sličnu funkciju kakvu ima kičma u ljudskom organizmu.

U 19. veku vrlo često su pravljeni od metala, kosti kita, slonovače, drveta, a u masovnoj produkciji i od plastike. Danas je plastika takođe najčešće korišćen materijal za korsete čija je osnovna svrha stanjivanje figure, dok se za one jače, koji, baš kao i nekada, treba da “ponesu” ostatak kreacije, poput masivnih krinolina, koriste spirale od metala. U svakom slučaju, njihova proizvodnja u minulim epohama poveravana je najiskusnijim majstorima, korsetijerima, zbog toga što je korset bio i statusni simbol, stvar društvenog prestiža, a ići bez njega značilo je prihvatiti život nižeg staleža i odreći se bilo kakve mogućnosti da se “ugrabi” dobra prilika i steknu privilegije.

Na početku 21. veka verovatno ne postoji odevni predmet koji se toliko dugo održao u ljudskoj civilizaciji, a pri tom ostao neverovatno ženstven, kao što je korset. Osim što je sastavni deo ženskog donjeg rublja, moć korseta je tolika da se polako, ali sigurno proširila i na ostale segmente odevanja, te je tako veoma popularan i čest saputnik budućih mladi. Ispod ili iznad haljine, nije bitno. Bitno je da je tu.

Za sadašnju planetarnu promociju korseta i haltera, ipak su najzaslužniji Madona i veliki francuski kreator Žan-Pol Gotje, koji je specijalno za njenu turneju napravio sad već kultni puder-roze korset sa halterom, koji se čuva u Muzeju ženskog donjeg veša Frederick’s of Hollywood.

Odabir korseta, kao dela venčanice, bi trebalo da bude zabavan događaj. Neke od budućih mladi će verovatno po prvi put u životu obući jedan ovakav komad odeće i istaći ono što treba. Osećaj je zaista prelep, izbor korseta neverovatan, na vama drage mlade, je samo da pripazite na hod, cirkulaciju i zdravlje. Ne dajte da vas previše stežu!